28 ÐÐ, 2016
ВИСОКА ЦЕНА УЈЕДИЊЕЊА
Писмо Патријарха Павла принцу Александру узбуркало политичку јавност уочи избора 2003. године. Своју победу у рату Србија је преплатила. Терет немаштине највише је притискао српског сељака.
Патријарх Српске Православне Цркве, Његова Светост, господин Павле, у име Светог синода, упутио је тих дана једно отворено писмо принцу Александру Петровом Карађорђевићу и на овај начин знатно узбуркао политичку сцену Србије на самом почетку кампање уочи парламентарних избора заказаних за 28. децембар 2003. године.
У писму се, како је пренела штампа, каже да је у другој половини ХХ века под видом демократије "завладала незапамћена тиранија", и додаје се да, европске државе које су сачувале парламентарну монархију, представљају пример напредних и организованих држава и носилаца истинске демократије". "Црква, по природи против насиља сваке врсте, стоји на становишту да је одлука о укидању монархије, као и многе друге из 1945. године, последица тираније и, као таква треба одмах да буде поништена од званичних установа сваког истински демократског система". У писму се још каже да је СПЦ свесна да то не спада у њене надлежности, али да ће се Црква "молити и подржавати" да они који су за то задужени, донесу такву одлуку.
СРПСКА ДИНАСТИЈА - ЈУГОСЛОВЕНСКА
После убиства краља Александра Првог Карађорђевића у Марсељу 9. октобра 1934. године, Народна скупштина му је доделила титулу за историју која гласи: "Витешки краљ Александар Први Ујединитељ". Разуме се и то да је краљ Александар био ујединитељ Југославије и као такав, творац по Србе погубне идеје о "троједином народу" која је после Видовданског устава 1921. године постала државни разлог, то јест, темељ Краљевине СХС. Пред крај живота (умро је 16. августа 1921), без икаквог удела у државним пословима, краљ Петар Први је постао "краљ Срба, Хрвата и Словенаца", дакле југословенски краљ.
Овим је српска династија Карађорђевића постала југословенска. Српска круна (којом је крунисан краљ Петар Први) изливена од гвожђа, узетог са једног Карађорђевог топа, отишла је у музеј! Краљ Александар није био крунисан, није био миропомазан, југословенска круна никада није искована. Водио је рачуна да не повреди противсрпска осећања својих поданика Хрвата и Словенаца, саставних чинилаца његовог "троједног народа". Старао се да спроведе у живот интегрално југословенство.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, где је однедавно, по Уставу, живео само један "троједни" народ, своју победу у рату Србија је преплатила.
Рат и окупација су однели 1.511.415 живота. Овој хекатомби треба додати огромну материјалну штету коју је земља претрпела. Србија је у Југославију ушла без три петине свог народног богатства, које се пре 1914. године ценило на око 11 милијарди динара у злату. Стварни износ штете у Србији премашивао је шест милијарди златних франака. При подели ратних репарација, Србија је била у свему изједначена са осталим крајевима нове државе. Тако се удесило да су Хрватска и Славонија имале право на ратну одштету од 2.659 милиона златних франака, Словенија 1.555 милиона, Босна и Херцеговина 675,5 милиона, Далмација 695,5, а Бачка и Банат 110 милиона златних франака.
Из ових крајева, за време рата, Аустро-Угарска је била мобилисала преко 500.000 мушкараца који су учествовали у ратним операцијама против Србије и за време окупације починили многобројна зверства над цивилним становништвом. Нова држава преузела је обавезу да исплати дугове Црне Горе, као и зајам за железницу у Босни и Херцеговини, затим дугове Аустро-Угарске у износу од 130 милиона златних круна. Поред тога, пропала крунакоја се у Бечу и Трсту мењала по курсу: хиљаду за један динар, у земљи (у Хрватској и Словенији) мењана је по скандалозном курсу: четири круне за један динар! Све ово је допринело да се опљачкана и тешко рањена Србија нашла у незавидном положају.
После 1918. године, у Србији на хиљаду сељака један има читаво одело, код осталих закрпљено, често са сто закрпа. Цео опанак је, такође, била реткост.
СРПСКОМ СЕЉАКУ - НАЈТЕЖЕ
Лети сељак иде у гаћама и кошуљи бос. Убрзо после уједињења положај српског сељака се погоршао - због презадужености. У години 1927, девет година после рата, који је српска војска добила, српски сељак буквално грца у дуговима. Осим презадужености, велико оптерећење за сељака у Србији, према писању Васе Казимировића ("Србија и Југославија 1914-1945") били су порези и камате. Пре 1932. године сељак у Србији давао је скоро три четвртине свог новчаног дохотка за ове обавезе, тако да је једној породици, према анкети Привилеговане аграрне банке, стајало годишње 394 динара, то јест динар дневно за куповину монополских и индустријских предмета, за плаћање црквених и школских такси, за трошкове лечења и за све друге издатке у готовом новцу.
За стотине сељака у Србији у ово време и цигарета је била луксуз, а куповина гаса за осветљење - читав догађај у породици. До 1930. године у Србији је 3.045 фирми отишло на добош, то јест под стечај, у Хрватској и Славонији само 472, а у Словенији и Далмацији 436. Индустријализација је у Србији исто била закочена. Због тога је од политике форсирања индустрије Србија имала најмање користи, само су Словенија и Хрватска профитирале, јер су цене њихових индустријских производа биле високе и стално одржаване на штету пољопривредног производа српског сељака.
Само летимичан преглед цене коју је Србија платила како би се остварили прокламовани ратни циљеви из 1914. године из несретне Нишке декларације ("Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупише обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.") довољно говори колико је тек започета југословенска авантура била погубна. И још приде. Србија је морала да подноси свирепе оптужбе за пљачку осталих југословенских земаља које су стизале из Словеније и Хрватске, оптужбе неосноване и увек злонамерне.